Trenutna postavka stvari najviše odgovara stabilokratskom despotu Aleksandru Vučiću, koji u tom zjapećem vakuumu kreira retoriku kakva godi njegovom trenutnom ukrupnjavanju kapitala. Uprkos tome što je trenutni predsednik Srbijatrije bio rado viđen gost i prijatelj među ljudima koji su u trenutku NATO bombardovanja bili na čelima vodećih svetskih država (Bil Klinton, Toni Bler, Gerhard Šreder), on uopšte ne preza od toga da pred svojim biračima i ostalom javnošću ove zemlje glumi čoveka koji će sutradan, kao što je i tada (nije!), da stane na branik otadžbine i pokaže zube neprijatelju.
Te kišovite večeri u Prokuplju, na obeležavanju četvrt stoleća tromesečnog NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je za govornicom mahao rukama i gromoglasno uzvikivao o „1.139 ubijenih junaka (vojnika i policajaca prim. aut.) koji su utkani i uklesani u kamen budućnosti Srbije“. „I ova kiša je znak – znak za preporod Srbije! Pre dvadeset i pet godina je bio divan, meteorološki lep, najlepši mogući dan“, rekao je predsednik, pogledao u nebo, pa se ponovo očima vratio na pokisli auditorijum: „Tada su počeli da ubijaju. Danas je kiša, dosta je bilo vašeg ubijanja, pred nama je dobra i velika budućnost, ali pred vama je i Srbija koja će znati da se sačuva i koja će znati da se odbrani!“ Sve je to izgledalo kao jedan utegnuti šou-program satkan od tobožnje tuge, bola i patnje. Sa bine su, između ostalog, mogli da se čuju i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije (čitaj: Prvoslav Perić), stoga je to svima koji su pomno i sa dužnom pažnjom pratili putem televizijskih ekrana delovalo kao jedan veličanstveni čin sloge i sabornosti takozvanog srpstva.
No, nije tu ništa čudno, niti novo. Svake godine, još od 1999. godine, svira se ista pesma. Svi politički čelnici zajedno sa akademskom zajednicom i crkvenom družinom horski tuguju i prave od tromesečnog NATO bombardovanja nešto što je nalik ultimativnom stradanju srpskog naroda. Međutim, dolaskom Srpske napredne stranke na vrh srbijanske piramide vlasti, kreće se sa sveopštom reciklažom i proizvodnjom jednog zvaničnog rehabilitacionog ciklusa svih ratnozločinačkih stvorova i spodoba. Pa tako Isidora Stakić u svom tekstu „Žrtve NATO bombardovanja: između laži i patetike“ konstatuje: „Centralne državne komemoracije povodom početka NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) održavaju se od 2015. godine“. „One su deo zvanične politike sećanja, zasnovane na populističkom narativu ’vraćanja ponosa’. Prema tom narativu, državna vlast, na čelu sa Srpskom naprednom strankom (SNS) i Aleksandrom Vučićem, vraća ponos srpskom narodu koji je do tad bio primoran da se stidi svojih heroja i žrtava iz ratova devedesetih. Ovakva politika sećanja služi kao jedno od uporišta legitimiteta sadašnje vlasti“, piše ona. Kako vlast, tako i opozicija nezaobilazno obeležava 24. mart pod geslom da „ne bi trebalo nikada da se zaboravi“ i da „sadašnja vlast želi da dovrši ono što je započeto bombardovanjem“. U svemu tome, propagandni megafoni vladajuće partije, pa čak i oni mediji koji teže profesionalnosti, ispaljuju tog dana brojeve mrtvih, kao da se radi o tomboli, i tako pokazuju duboko nerazumevanje i opšte neznanje o tome zašto, kako i zbog čega je tadašnju Miloševićevu Jugoslaviju napala NATO alijansa.
Evolucija zločina
Ono što je prethodilo 24. martu 1999. godine jesu ratovi u okolnim zemljama, a u svakom od njih je Srbija bila diskretni junak. Iako je SPSrbija tvrdila da nikada nije bila u ratu, Beograd je podržavao, pomagao i huškao srpsko stanovništvo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini da se digne na oružje. Takođe je uzduž i popreko sakupljao raznorazne protuve i bitange koje je uvrštavao u paravojne jedinice (zvanično državne, ali su morale da se zovu paravojne), te ih slao da seju strah, smrt i pustoš među nesrpskim stanovništvom.
U tim danima počinje da se rađa čitava paleta zločina: od sravnjivanja Vukovara 1991. preko četvorogodišnjeg granatiranja i opsade Sarajeva, sve do genocida u Srebrenici. Pošto je Srbija na kraju poražena na svim poljima, ratni čekić se okrenuo prema Kosovu i albanskom stanovništvu, koje je već uveliko bilo pod sistemskom represijom. Miloševićeva kamarila se okomila da sprovede konačno rešenje nad albanskom populacijom. Uz propale pregovore u Rambujeu i zločin u Račku, kada je 15. januara 1999. ubijeno 45 meštana albanske nacionalnosti, 24. marta je otpočelo bombardovanje krnje Jugoslavije.
Za zločine na Kosovu pred Tribunalom u Hagu osuđeni su potpredsednik Vlade Jugoslavije Nikola Šainović, komandant Treće armije Vojske Jugoslavije (VJ) Nebojša Pavković, načelnik MUP-a Srbije za Kosovo Sreten Lukić, komandant Prištinskog korpusa VJ Vladimir Lazarević, bivši načelnik MUP Srbije Vlastimir Đorđević i nekadašnji načelnik Generalštaba VJ Dragoljub Ojdanić.
Srpska napredna stranka je pokrenula jedan epohalni talas rekonstruisanja Srbije u mesto u kojem će osuđeni ubice, silovatelji i kriminalci biti relevantni sagovornici za teme od javnog značaja. Pa je tako 19. marta ove godine, tik pred godišnjicu, osuđeni ratni zločinac Nebojša Pavković, iako nije mogao da bude prisutan jer je na odsluženju kazne, imao promociju svoje biografske knjige u hotelu „Moskva“ u Beogradu. To uopšte nije incident, već jedan neraskidivi kontinuitet rehabilitacije svih koji su se „u ono vreme“ stavili u službu rešavanja srpskog pitanja. Fond za humanitarno pravo (FHP) je još 2012. „izneo činjenice o postupanju nekadašnjeg komandanta 37. motorizovane brigade tokom rata na Kosovu, kao i dokaze Haškog tribunala o počinjenim ratnim zločinima u zoni odgovornosti ratnog komandanta Ljubiše Dikovića“. Penzionisani general, koji je svoju karijeru završio kao načelnik Generalštaba Vojske Srbije, uživao je udobnosti i za vreme naprednjačke, kao i kod prethodne vlasti demokrata (DS).
Mrtvi su samo broj na papiru
Iako se o ta tri meseca zaista malo zna u mejnstrimu, osim što se to prepričava isključivo kroz lična sećanja, niko, uključujući i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ne preza od posezanja za brojevima, koji idu do 2.500 ubijenih. Svake godine, svi kao jedan – vlast, opozicija, većina medija, propagandni razglasi, intelektualna elita i šira javnost – pričaju o tome kako se ceo svet udružio protiv Srbije, ali niko ni u jednom trenutku ne postavlja pitanje gde je izvor tim brojevima.
„Država Srbija nikada nije sačinila zvaničan spisak žrtava NATO bombardovanja. Poimenični popis žrtava su 2014. godine, u okviru projekta pomirenja REKOM, objavili nevladini Fond za humanitarno pravo u Srbiji, odnosno na Kosovu. Prema tom popisu, u NATO napadima poginulo je 756 ljudi – i to 452 civila i 304 pripadnika oružanih snaga. Na teritoriji Srbije ubijena je ukupno 261 osoba, 10 u Crnoj Gori, a 485 na Kosovu, podaci su FHP-a. Od ubijenih civila, njih 206 su bili srpske ili crnogorske etničke pripadnosti, 218 su bili Albanci, 14 Romi, a 14 civili drugih nacionalnosti. U bombardovanju je stradalo 275 pripadnika Vojske Jugoslavije (VJ) i policije, i 29 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK)”, piše Radio Slobodna Evropa.
Fond za humanitarno pravo objavio je i to da su “najmasovniji zločin počinile srpske snage 27. aprila 1999. godine u selu Meja. “Tada su iz kolona albanskog stanovništava, proteranog iz sela u opštini Đakovica, izdvojili najmanje 300 muškaraca, zadržali ih, potom streljali i njihove posmrtne ostatke prebacili u Srbiju, i ukopali ih u sedam masovnih grobnica na policijskom terenu Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) u Batajnici kod Beograda.”
Ni u jednim novinama, političkim govorima, televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, niti bilo gde drugde nećemo čuti da je upravo za vreme tog tromesečnog bombardovanja Srbije i Crne Gore, ubijeno oko 7.000 Albanaca, prema podacima Fonda, dok je ukupno tokom sukoba 1998. i 1999. ubijeno 10.500 ljudi od čega je 8.700 civila. Retki su oni koji spominju hladnjače koje su prevozile, baš tokom bombardovanja, leševe albanskih civila – žena, dece, staraca – po Srbiji, ne bi li ih sakrili od potencijalnog upada NATO kopnenih trupa.
Takođe, niko neće reći da je, dok su bombe padale, na stotine hiljada Albanaca proterano sa Kosova. Procenjuje se da ta brojka ide do 800.000, prema podacima Hjuman rajts voča (HRW), budući da ih se toliko vratilo nakon dolaska međunarodnih snaga.
Ništa se od toga ne uklapa u nacionalističko-viktimizirajući narativ koji je oberučke dočekan među stanovništvom, koje je suštinski tražilo krivca za patnju, siromaštvu i nemaštinu.
Zvanična istorija ludila
Kako bi celo jedno poglavlje puno krvi, zla i bola bilo prilagođeno za vijek i vijekova prema potrebama svih budućih političkih narativa, za to su se pobrinule i vlasti nakon pada Slobodana Miloševića, pa su u istorijske udžbenike ratovi iz devedesetih, uključujući i NATO bombardovanje, uneti kao pobede, sa ciljem da se poraz prikrije ili minimalizuje. Tako profesorka i istoričarka Dubravka Stojanović u svojoj knjizi „Prošlost dolazi“ objašnjava da se ovakva strategija primenila da bi se prikrili porazi srpske strane u Hrvatskoj, na Kosovu i u sukobu sa NATO paktom.
„Autori su sve preduzeli da se ne bi razumelo zašto se Srbija uopšte našla u ratu. Nije objašnjen program sa kojim je Slobodan Milošević ušao u rat, niti šta je trebalo da bude ’država u kojoj će živeti sav srpski narod’. (...) Nije opisana ni politika prema Kosovu i kosovskim Albancima u vreme Miloševićeve vlasti, kao ni sve što je dovelo do intervencije NATO pakta, pa ostaju potpuno nerazumljivi gubitak Kosova i proterivanja tamošnjih Srba. Umesto da se posle Miloševićevog pada srpsko društvo suočilo sa svojim porazima i pogrešnim politikama i da je probalo da izvuče neophodne zaključke koji bi pomogli da se ovakve greške više ne ponove, ovi porazi su ne samo prikriveni, već se od njih u poslednjih deset godina pravi kult herojstva koji obećava osvetu“, konstatuje u svojoj knjizi profesorka Stojanović.
Njenim rečima može da se, zapravo, objasni čitav jedan vakuum iliti siva zona koja postaje plodno tlo za svakoga koji bi želeo da ovo pitanje zloupotrebi i manipuliše. Za desničarski spektar, NATO bombardovanje je predstavljeno kao apsolutna i konačna borba dobra i zla; sa jedne strane je goloruki i hrabri narod koji se bori protiv celog sveta; međutim, i za dobar deo levice NATO bombardovanje je jedna svojevrsna antiimperijalistička borba. I za jednu, i za drugu stranu, nažalost, taj 24. mart predstavlja jedan novi poredak, nultu tačku, pre koje se ništa nije desilo, kao što se ni nakon nje ništa nije zbilo, već se stvara utisak da se ostalo u tom datumu i toj godini, te nam ona danas predstavlja jednu formativnu suštinu našeg identiteta. Identiteta u kojem se jedan mali narod usprotivio imperiji zla.
Takva postavka stvari najviše i odgovara stabilokratskom despotu, Aleksandru Vučiću, koji u tom zjapećem vakuumu kreira retoriku kakva godi njegovom trenutnom ukrupnjavanju kapitala. Uprkos tome što je trenutni predsednik Srbijatrije bio rado viđen gost i prijatelj ljudi koji su u trenutku bombardovanja bili na čelu vodećih NATO država (Bil Klinton, Toni Bler, Gerhard Šreder), on uopšte ne preza od toga da pred svojim biračima i ostalom javnošću ove zemlje glumi čoveka koji će sutradan, kao što je i tada (nije!), da stane na branik otadžbine i pokaže zube neprijatelju.
This thing of ours
Vladavina Aleksandra Vučića postala je oličenje napetosti i tenzija. U odbrani krupnog kapitala, kartela i dubljih konekcija u kriminalnim vodama, njegova mašinerija hvata se za one najbolnije teme. Prebrojavanje kostiju vuče još iz radikalskih dana, ali tada je to radio pod vatrenom šovinističkom energijom, dok sada takve stvari koristi kao paravan za ono što se zaista dešava u stvarnosti. Istraživačke redakcije sve češće nailaze na umazane ruke njegovih saradnika, stoga je ošamućivanje najširih masa prebrojavanjem mrtvih tokom NATO bombardovanja i reciklažom zlikovaca iz tog perioda za njega najmanji problem. NATO bombardovanje za naprednjačku vlast na emotivnom planu ne znači ništa, što se može zaključiti iz priloženog, ali im je za sada ubedljivo najveća brana za održavanje stabilokratskog terora.